Pričam danas sa dragom mi jaranicom iz Banja Luke, da se ne kompromitujemo ko i šta, o situaciji i svemu pomalo. Helem, u nekom trenutku mi priča o srpskim povratnicima u neku zabit oko Bosanskog Grahova.
Znači, ljudi se vratili na svoje. Nemaju ništa niti im ko šta da, iako smo i ja i ona, i još nam jedna jaranica saglasni da ko god živi u Grahovu i oko Grahova da bi mu od srca dali sve. Grahovo! Ali ne daju nama veliki oci, taj bjelosvjetski šljam i domaća bagra da dihnemo. To je tako. Ovdje se čuva kaos, kakav mir! Pa tako ne da ni tim jadnicima, povratnicima u Bosansko Grahovo. Ne daju im vode, struje, puta, ništa… Eh, u nekom trenutku im neko javlja da dođu na nekakav opštinski sastanak jer će iznad njihovih kuća da niknu ogromne, najsavremenije njemačke vjetroelektrane. Jebote, nemaš ništa, a živiš životom pustinjaka iz Čada, i odjednom ti neko dođe na svu tu bijedu da poviš kuća grade vjetroelektrane. Hajde kontam možda i hajruju nešto, ako ih se ne otjera. Eto, vidite, u svom ovom našem haosu, ovih ljudi nigdje nema. Ko o njima na koncu misli ili šta zbori?! A povratnik, ma ko to bio, moj je pobratim. On muči moju muku. On je ničiji i radi ovaj Sizifov posao, rušenja barijera i predrasuda, gradnje povjerenja, i te Bosne koje bez povratnika, ma ko to bio, ljudi moji, nema. Upamtite, nema! Mislim, hučkaćemo mi ovako godinama, ali niko u ovoj zemlji više ne smije biti proganjan, strašen. Niko! To neka nam bude svima cilj. Ovo ne vodi ničemu i ne nosi dobro nikome. Ako smo toliko zadivljali da u nama nema ništa civilizacijsko onda ništa. Gasi mješalac i motaj kablove.
Hoću da vjerujem da to nije tako i da u Bosni i Hercegovini živi plemenita većina kojoj je više puna kapa svega. Evo meni je knedla u grlu. Valja pregrmiti još jednu zimu u još pustijoj mahali… Na poslu svakako više insan pohvatati i povezati ne može belaj na belaj!
Piše: Sudbin Musić
