Nedavno gledam muzičko takmičenje koje se prenosi na televiziji, i jedna djevojka kaže: „Došla mi je tetka iz Crvenke.“

Zbunim se na sekundu, ali mi brzo sine – govori o menstruaciji. I odmah žene iz žirija reaguju: klimnu glavom, šapatom savjetuju da popije tablete i nastavi.

Stala sam.

Zašto i dalje koristimo šifre da bismo govorili o svom tijelu? Zašto je „dobila sam menstruaciju“ toliko strašno reći, pogotovo pred kamerama, u javnosti, pred drugima?

I još gore – zašto kad to i spomenemo, odmah ide preporuka: popij nešto i šuti, sada nije vrijeme za to.

Ali… kada je vrijeme?

Kodna imena za ono što ne smijemo reći

„Tetka iz Crvenke“, „ona stvar“, „gosti“, „crveni karton“, „vrijeme u mjesecu“… lista eufemizama je duga.

Koristile su ih naše mame, bake, koristimo ih i mi – jer smo naučene da se o menstruaciji ne priča. Pogotovo ne javno. Pogotovo ne jasno.

I tako se stvara začarani krug – što više šutimo, to veći sram osjećamo. I to više prenosimo na mlađe.

Nije sramota, nije bolest – menstruacija je prirodna.

Menstruacija nije slabost. Nije bolest. I nije nešto što se mora skrivati.

A definitivno nije nešto što se mora „neutralisati“ tabletama samo da ne bismo bile „teške“ ili „smetale“.

Svi koji imaju menstruaciju znaju koliko ona može biti fizički i emocionalno izazovna.

I umjesto da budemo podržane – mi se učimo da ćutimo, trpimo, skrivamo, šifriramo.

Šta učimo mlade kad šutimo?

Ako djevojčice prvi put čuju za menstruaciju kroz šalu ili šapat, one ne uče da je to prirodan proces – one uče da je to nešto čega se treba sramiti.

Ako djevojka ne smije reći da krvari pred kamerama, šta će tek misliti kad se to desi u školi, na poslu, na prvom spoju?

Zato je važno da budemo glasne.

Da kažemo: dobila sam menstruaciju.

Bez „tetke“, bez „gostiju“, bez šifri.

Riječi imaju moć – koristimo ih tačno

O menstruaciji trebamo govoriti tačno – jer samo tako rušimo stigmu i gradimo zdrav odnos prema vlastitom tijelu.

Ako vam je teško reći „dobila sam menstruaciju“, zapitajte se – zašto?

I kome tačno dugujemo tišinu kad pričamo o svom zdravlju?