Ćutanje će me spasiti od toga da
pogrešim, ali će mi lišiti
mogućnosti da budem u pravu.
Igor Stravinski
Onaj ko je rastao u bivšoj Jugoslaviji i onom jednopartijskom sistemu, setiće se da ljudi nisu baš diskutovali o politici. Nju je zamenjivala vlast, koju nisu birali oni, već vlast njih. Prihvatana je kao neizbežna, a mediji su obaveštavali o značajnim partijskim sastancima, diplomatskim susretima i otvaranjima fabrika. Sve do ekonomskog sloma, visoke i inflacije i raspada države, kada su na scenu stupile takozvane demokratske promene oličine u stvaranju političkih partija sa nacionalnim predznakom. Većina je sledbeništvo kursa jedne partije zamenila sledbeništvom svoje partije, odnosno po nacionalnom osećanju. Diskusija o politici nam se svela na diskusiju o nacionalnom. Ko te pita za ekonomiju, istinsku demokratiju ili, ne dao bog, kritičko promišljanje!
Kako onda, tako i u tim tzv.demokratskim promenama u odgoju dece često se nalazila ona poruka da nije pametno zamerati se, da šut s rogatim ne može. Idi, dete, u život i pazi da se ne zameriš kome, posebno jačem i onom na vlasti! Tokom školovanja, predavanja su bila ex cathedra – tu je prosvetni uposlenik da ispriča svoje i posle propita, bez diskusije ili mogućnosti da se sumnja ili pita o izrečenom. Aktivizam se onomad ispoljajavao kroz radne akcije ili u savezu pionira, omladine, radnog naroda ili partije, a kasnije ispunjavanjem zadataka svoje partije ili učestvovanjem u obredima i akcijama verskih zajednica. Jačanje nevladinog sektora, zahvaljujući primarno pomoći iz inostranstva, iznedrio je jedan krug aktivnih i angažovanih, ali i i onih koji su tu samo dok ima sredstava. Čim presuše pare, presuši i aktivizam. Oni koji ne posustaju, vlast im udeli etikete stranih plaćenika i izdajnika, a u najmanju ruku remetilačkog faktora. Ako ne može da ih kontroliše ili pridobije.
Zemlja smo sa najvećim brojem političkih partija i nevladinih organizacija po glavi stanovnika. Sa tim brojem može da se takmiči samo broj raznih strategija, koju usvaja vlast na svim nivoima, a koje redovno završe ili u ladicama ili u sećanju onih koji još uvek imaju dovoljno mazohizma u sebi da se nadaju rezultatu.
A i dalje su najglasniji oni koji se bore za plen osvajanjem vlasti razmenjujući uvrede i otrov, dok se politički oponetni tretiraju kao neprijatelji. Najmanje se čuju, gotovo nikako, oni za koje se strategije pišu, oni u koje se deklarativno kunu političke partije ili zbog kojih postoje navladine organizacije, odnosno civilno društvo. Stenje se tiho, u prolazu ili u krugu najbližih. Društvene mreže su postale izduvni ventil za nezadovoljstvo, a onda se utone u dalju poslušnost i ćutanje.
I čeka se da neko nešto uradi. Neko. Ko je taj neko? Međunarodna zajednica, neki mesija koji će se iznenada pojaviti i rešiti sve probleme, neko čudo koje će se desiti preko noći. Sve su to i krivci za agoniju u kojoj se živi – međunarodna zajednica jer ne smenjuje vlast, posle čega će sve biti sjajno; mesija koga su prepoznali ipak neće tu ulogu, a jedino čudo koje se dešava je da se uopšte opstaje. Jer, međunarodna zajednica, šta god to značilo, donosila je sve reforme, uspešno ili ne, upravljala procesima, ali i od malih autokrata pravila velike samim pregovaranjem sa njima iza zatvorenih vrata i mimo institucija. Samo izgovaranje imena nekog od lidera ovde označava odmah politiku koju on provodi, njegov karakter, sklonosti, fobije i, najčešće loše, navike.
Šta jadan glasač, zaboga, može protiv takve sile i zašto da glasa kad uvek isti pobeđuju? Pola njih, inače, uopšte ne izađe na glasanje. Lakše je otići i tražiti bolje tamo gde ne boli gledanje i slušanje istih ljudi i iste priče. Ili ćutati i čekati da prođe.
Kada se prevede sa starogrčkog, idiot je izolovan i neobavešten čovek koji odbija da učestvuje na izborima, u debatama i skandalima. Odnosno, idiotizam nije posledica kliničke, već socijalne zaostalosti, što ometa građane da budu građani.
I to što se ne čuju glasovi pobune zbog nečinjenja vlasti u uslovima tako visoke inflacije, rezultat je duge prakse obeshrabrenja i mirenja sa sudbinom. Čemu protestvovati, iznositi zahteve, padati u vatru kad će završiti na istom, uz posledice koje sleduju pobunjenicima – razmišljanje je većine u Bosni i Hercegovini. Dugo trpljenje stvorilo je taj osećaj zavisnosti, tu potrebu da se čeka odobrenje višeg autoriteta i taj strah da će njihova pobuna biti sankcionisana i prezrena. Potpuno nepoverenje u sebe i svoju sposobnost da odlučuje o vlastitoj sudbini. Uz to, veliko neznanje, a time i predrasude.
Izborna je godina i svaki ponoletni stanovnik ima priliku da se pobuni i kazni one koji su ga zanemarivali, iskorištavali i zloupotrebljavali. Sam. Bez međunarodne zajednice, mesije ili čuda. Potrebno je samo malo samopoštovanja, jer ponižavajuća je ćutnja s obe strane – vlast koja se pravi luda i ne oglašava na sve veći pad kupovne moći stanovništva usled visoke inflacije i stanovnika koji se mire sa sudbinom i siromaštvom. Jedina kontrateža je snaga glasačke kutije, ali što je veća nejednakost u imovini i prihodima, utoliko se ova snaga teže koristi. Veća jednakost nije samo stvar ekonomije, već i opstanak demokratije.
Kaže poslovica da je ćutanje zlato. Nije ako se boriš za svoja prava i dostojanstvo. Naprotiv!
